Istorija jednog francuskog seljaka

85

роби жене и девојке; чини ти се као да гледаш измучен и ограбљен народ где, гладан и го, пун болан јада, скита по свету ... и све се то отеже, отеже у тужној песми, и некаква тужна тишина завлада у целој кући, и чињаше ти се као да чујеш из далека неко болно нарицање. Ја се облих сузама ... Погледам на Шовеља, а он сеђаше у једном углу, мрачан као смрт, уснице беше стиско а из очију суму севале варнице ... Песма се сврши. „Е, брат Иване, баш си је отпевао,“ рече Шовељ мом оцу. Давно је већ од кад се пева та песма, народ је у песми спевао своју тугу и своје патње; време је већ да престане та песма, да се заоре нове веселе песме!“ „јест, време је да народ пропева веселију песму.“ Тако се заори са свију страна.

Почастили смо се тај дан, већ не може бити боље, и позно у вече ја се с оцем вратим кући.

Није већ било остало још много времена, па је требало да се опремају депутирци у престолницу. Седимо ми тако једно вече па се разговарамо, док тек од један пут дође нам један чиновник, а за њим иду два војника. Тога су чиновника сви познавали у нашем селу, било му је име Џуљев. То вам је била дебела и зла скотина. Он је код нас био шпијун, и свуд је умео забости свој нос. Једнако је гледао да ко не купи сб где год на другом месту но у правитељственом магацину. Много ли је људи упропастио тај Пуљев. Ту скоро негде налага на једнога дечака, те га отераше на робију, а његова јадна мајка сад се као кукавица сама пребија по свету. Име јој је било Павлија.

Кажем вам, сеђасмо ми тако весели тога вечера, а с нама беше и Кошаров. Он беше негде купио