Istorija jednog francuskog seljaka

86

Један свежањ дувана, за који није био плаћен порез, (ја сам вам још пре причао како се код нас плаћао порез на дуван), па га је крчмио појевтино код нас у мејани. Чим се помоли Пуљев, а он право Кошарову: „А, ми тебе баш и тражимо: одидер амо, тичице,“ викну Пуљев на Кошарова и рече солдатима да га повуку. Сви се престрависмо и сваки замуче као да нам се језик веза. „Ви, господине, не можете вући Кошарова“, од један пут тек рече Маргита. „Ко то рече%“ викну та шпијунчина, а очима чисто би прогутао Маргиту. „Ја то говорим“, рече Маргита, ја, кћер депутирца Шовеља, ви по закону не смете без пресуде затворити човека, он је пореска глава.“ Војници испод ока погледаше на Маргиту, али Кошарова опет не пустише. „Ви сви, продужи Маргита, чини ми се не знате закон, ватате људе после шест сати у вече, а то закон забрањује. Ви би у по ноћи јурнули човеку на кућу, али то се не сме. Кад би тако било, сваки би се лопов могао обући у солдачке аљине, па доћи ноћу и рећи да је полиција — и све покупити, али то нема, то не иде. Остављајте човека, па се ломите одавде да после не кукате.“ Маргита је истину говорила. Шуљев је сав дрктао

од љутине .. .. А на улици баба Павлија је викала колико је грло доноси: „Еј, разбојниче! . . . дошао

си још кога да затреш и запалиш, бездушниче проклети! Сина си ми убио, а мене си у бели свет отерао, душманине душмански! Али чекај, проклетниче, на нов ће ти екакати ове моје сузе, мислиш довека ћеш тако упропашћивати поштене људе; не ћеш, душманине, не. Џочекај још мало у... у ...у бесу!“