Istorija jednog francuskog seljaka

87

„Вала, господине, ја ни за што на свету не бих желио сад да сам на вашем месту. Сад су за вас дошли црни дани. 15: трпи, али кад једном скочи тледајте куда ћете“ .. . Искупи се у авлију читава томила људи. Ови се почеше дерати, викати и грдити. Баба Павлија једнако је викала. Кошаров дође мало к себи, те и он подвикну: „Ни за живу главу не макох се ја одавде, ама ни оволико се не ћу помаћи.“ „Ах, измету, погани .. . то ми је све с тебе,“ поче Пуљев викати на Маргиту и примаче јој се ближе; а ја само стојим за Маргитом па га стрељам очима.

„Е, дел, коракни само још корак ближе, опсуј је сна још један пут, па ћу те залепити за с тако сам мислио у себи, не скидајићи очију са Пуљева. А он, кад виде шта га чека и куд је запао, рече војницима те пустише Кошарова, па се одлуњаше сви. Били су срећни. А Маргита се окрете Кошарову: „бегајте, деда, што брже можете, па сакрите дуван тамо где год у шуми. Тамо не ће бити тако опасно“ „Прави отац! биће као и он јунак“, рече кум. „: Ала, док чује Шовељ како његова кћер уме да подвикне волдатима, баш ће му бити мило...“ Кошаров побеже, а кум нареди те донесоше још мезета и вина и ми преседисмо до по ноћи.

Не прође много, и ми добисмо од Шовеља писмо у коме нам јављаше да су га изабрали у депутирце за главну скупштину. Шовељ је молио кума да спреми Маргиту за пут, па да је упути њему у варош. Срце ме је болело што сам се морао растати с Маргитом, али шта ћеш; морало је бити. Маргита ми наручи да будем мукајет њиној кући, да је по кад кад обиђем. Показала ми је све како је шта у кући и где јој стоје књиге. „Читај, Мишо, учи! неучен човек след