Istorija jednog francuskog seljaka

88

је код очију,“ тако ми је говорила Маргита. „Буди ми вредан, Мишо, ради, ради свом снагом“ То су биле последње речи које ми изговори при растанку.

Оде Маргита, а код нас окупише све неке кише, Дању радимо тако у ковачници, а у вече ја идем те читам из Шовељевих књига. У пролеће, тако некако око летњег св. Николе добијемо ми писмо од Шовеља, Он је већ био у престолници, у Паризу, (Париз, знате, то је код нас највећа и најлепша варош, у којој седи цар), а на квартиљу је био код некога папупије. Скупштина је тек била отпочела да држи своје седнице, с тога Шовељ није имао кад много да нам пише, На крају писма беше додао овако: „нека Миша узима, књиге које му се допадну, нека их и кући носи на прочитање. Нека их чита и чува; другове увек треба чувати, а од добре књиге не можеш имати бољега пријатеља.“ Шовељ пише мени, то значи Маргита му је штогод причала о мени. Много сам се радовао томе писму. И дотле сам читао, али од тога доба још боље окупим; понекад тако преседим читајући докле зора не забели. А мајка ми је већ била досадила пеујући ме што седим тако дуго те трошим свећу. Али отац ми је друкчије говорио: учи, Мишо!“ товораше он, бог да га прости, „гледај да будеш човек. Не слушај ти мајку. Није нама стало за свећу, само ти учи; па кад један пут прогледаш својим очима, онда ћеш и себи и другима бити од веће вајде !“

У по лета опет добијемо од Шовеља писмо. Оно је већ било дуже и ја ћу вам га, браћо, овде од речи до речи испричати. Овако он писаше:

„Како ми живите, драга браћо моја! Известите ме како сте ове године с раном и са стоком. Код