Istorija jednog francuskog seljaka

90

свуда су стајали по одајама, кроз које прођосмо, овицири и ђенерали, и тако дођосмо у једну грдну велику собу, салу, како је они зову. Соба окићена, боже, окићена, да већ не може бити лепше; куд год погледаш, све трепери само суво злато и драго камење. Ћутимо ми ту и чекамо шта ће сад бити; сељаци стали па само гледе у оно богаство и сјај.

„Чекамо ми тако, док тек ето ти изађе пред нас ћенерал Брезе, поздрави се с нашим отменијим људима, па вели: „ето иде цар“. Тек што он то изрече, а цар се помоли на врата. Ђенерал Брезе приђе му с нашим старешинама и показа му који је из ког краја. Цар је само ћутао, ни једне речице не прослови. Но већ кад је хтео поћи, он нам се окрете и рече, да му је врло мило што види нас сељачке депутирце овде. Тако вели цар, али ко ће му знати, да ли му је истина било мило што нас је видео, или он тек онако вели. То сам вам први пут видео цара. Он је човек дебео, ужирен; лице му је округло и бело; нос дебео, усне мало опрћене.

„Многима се од наших није допадало што је цар попове и господу, који су депутирци као и ми, примио оделито од нас. Петога маја код нас се отвори скупштина. У јутру у 10 часова екуписмо се п ми у ону прегрдну одају, што је прозваше „сала три сталежа.“ Ту је био и царски престо, онако повисоко подигнут. Духовници поседаше на десно од тога престола, господа седоше на лево, а ми узесмо места бал: спрам престола. Где ће ко сести, разређивао је ђенерал Брезе. Од стране свештенства било је 291 депутирац, од господе 270, а нас је сељака било 578; значи: нас је било више но њих свију заједно. Око подне дође нам и цар са царицом, с кнежевима и