Istorija jednog francuskog seljaka

ђенералима. Он нам је говорио слово; вели како нас је сазвао да уредимо ствари, те да буде боље но што је сад, каза нам како у каси нема новаца, но како се он нада, да ћемо се ми постарати да се то попуни, и то све мирно и у љубави.

„После цара говорио је министер Барантељ. „Цар, вели он, само се о томе и брине да народу буде добро; с тога је и вас сад позвао да се овде договоримо како ћете попунити овај недостатак у каси. Но и ово треба да знате, цар не да да се вређају његова верна господа и чиновници.“ — А, а, оћеш људски, ми се уједосмо за језик, видесмо ми, да су зато нас и дозвали на скупштину. ( господе скидају терете, а на нас оће да их натоваре. Некер нам прочита колико дугова треба наплатити. Дуга је било шесет милијуна. Шта је шесет милијуна! еј тешко нама! —

„Ту ти ми чујемо још, да у варош једнако довлаче војску. Аја, то нешто не слути на добро, мислимо ми. днали смо ми, да царици, царевом брату, кнежевима и ђенералима никако није било по вољи што су. се сазвали и сељачки депутирци; знали су они, да ми не ћемо пристати да сами исплаћујемо њине дутове. Шестога маја дођемо ми у скупштину, погледамо, сви су наши ту, али од господе и попова нема ама нигде никога. Док ти тек ми чусмо да су се они искупили у другој одаји, па се тамо договарају. Већ то нас је доста наљутило, што господа све нешто шурују и од нас крију. Ту ти устаде један од наших, име му је Малу, и понуди нас да пратимо наше људе нека позову господу и попове амо к нама. Но ми брзо чусмо да су господа и попови решили да се оделито од нас скупљају и држе скупштину. Ома ми