Istorija jednog francuskog seljaka

92

видосмо да је то и царево масло, да се он држи се тосподом, поповима и ђенералима, а нас дозвали само да платимо дугове, па да не питамо куда иду наше паре; да се не мешамо у управу,

„Ту ти још устаде и поче да говори и гроф Мирабо. Почешће ћу имати да вам по што год причам о њему. Он и ако је био од госпоског рода и колена, опет је био с народом, јер њега су сељаци били оправили у скупштину. Господа га е тога нису хтела изабрати што му је, бој се, имање било мало. А он лепо ајд, па пристане уз наше. Е, обешењак ти је тај Мирабо; има широка плећа; онако је темељан, очи му велике и светле, а лице жуто, ружно. Али глас какав му је! Кад оће нешто даговори, а он почне онако разговетно, потијо, потијо, па тек кад узвикне, све се затресе. Ух, како он уме да беседи! три би га дана гладан слушао. Онда није нико од њега лешше умео говорити. СОлушаш га, слузнаш, а сам мислиш: „Та баш као да ми из уста вади, и ја сам то исто хтео рећи.“ Но опет баш не треба се држати њега као шијан плота, човек је истина добар, али теки он је госпоске крви, па богме. · ··. Свакад треба отварати четворе очи, па ако увек буде с нама, е, ондаје лепо, али ако почне да врда, богме, држ' га одма за врат, но!....

Тога дана Мирабо није ништа баш тако важно товорио, само нас је саветовао да причекамо. Но ми опет за то пратимо наше људе господи, да нам дођу на савет, те да се заједно договарамо. Они нам одтоворише да ће се још промислити. Стога смо се и задржали тај дан од посла и одложили скупштину до дванајестога дана тога тесеца. Ту ти ја дознам, да су неке општине пратиле људе да надгледају ка-