Istorija jednog francuskog seljaka

93

ко ће их заступати њини депутирце. Душе ми, то су се добро досетили: тако и треба. Депутирца могу господа и да потплате — а могу и да га преваре, па би он после с њима дробио у један чанак, а за своје би сељаке и заборавио.

„Дванајестог маја опет се скуписмо, но са господом опет не могосмо ништа учинити. Другог дана господа се отсечно реше да се не ће скупљати заједно са нама гејама. Наши депутирци начине ти ту читаву ларму:; А.а.а, господа и поповштина гаде се од нас сељака. А на наше се паре не гаде, њих умеју вукати; о, о.. показаћемо ми њима да умемо ми бити и без њих, чекај само!... МИ ту ми свирешисмо да се од сад рачунају за праве депутирце само они, који се буду скупљали с нама ис нама заједно решавали. После тога неки су од наших предлагали да ома отпочнема посао, а други су говорили да дамо господи још мало мегдана нек се промисле.

„Прође још два три дана, док ти тек ми чусмо да цар оће опет да узме негде паре на зајам. А ви знате како то иде; цар вели да он то узима за сву земљу, за цео народ, па после сви ми од реда морамо враћати оно што је цар узајмио. Канда нам је било мало дуга. Из касе краду једнако, а после њду те узајмљују те опет сав терет на нас пада. Ни наши унуци не ће моћи да исплате сав дуг што га натдварише господа. Е, па који су нас онда ђаво звали на договор, кад раде како они оће, а ми овде само дангубимо и трошимо се!....

„На једном скупу опет је говорио Мирабо и саветовао нас да пратимо још један пут неколико љу ди, те још сад нека чују шта ће рећи господа, оће ли доћи у екупштину или неће. Но ми ти баш онда