Istorija jednog francuskog seljaka

94

добијемо писмо од цара; он нам писаше како му је, као бајаги, жао што никако не можемо да се сагласимо с господом, па нам говораше: „видите ли колико сте овако времена изгубили; но ви лепо изберите неколико својих људи, тако нека учине и господа, а и ја ћу пратити неколико мојих чиновника, па нек се они договоре.“ Кад нам се то прочита, сви јаукнусмо. Господа се усићила па неће ни данас чују, а цар нема да им нареди, да гледају посао, па да што пре идемо кућама, но још нама наређује да ми сад опет бирамо неке људе између нас, па да се само они негде тамо пред царским чиновницима саветују. Господа напела нос, а сад смо ми криви. Многи од наших страшно су нападали на то писмо, но најпосле се опет решиемо, ајде нека их враг носи, и наумисмо да пратимо своје људе; али оћеш; сутра дан опет нам прати цар абер да и он не ће да се ми заједно с господом саветујемо. Дакле тако ли је 2 Цар се с господом спанђао.

„Ето, браћо, какву комендију овде с нама терају ! Ето зашто су нас звали на екупштину..... Ама са мо да вам је од некуд из прикрајка стати па гледати шта се ради. Ми као нешто решимо, па велимо: „Ми то оћемо!“ А господа веле! „А ми то не ћемо! Па чик не послушајте; ми имамо војника, пушака, то пова, барута“, говоре господа. „Ми немамо ништа, али уз нас је сав народ“, велимо ми, „нама су се већ досадиле ваше крађе и раскошлук и наша сиротиња; ви мислите јачи сте од насг Видићемо!.....“ Ето на просто да вам кажем како овде стоје наши послови! Шта ће бити даље, видићемо. Нас оће да преваре но нешто им се неда. Наша грбина пуца кад се плаћрју порези, и прирези, и таксе, и сваки ђаво ;