Istorija jednog francuskog seljaka

95

е лепо, честита господа, сад пустите нас да видимо на шта су се трошиле те паре. Ради би као да плаћЋамо колико је год могуће мање, те да која пара више остане у нашем џепу, с тога оћемо сад и да прегледамо да ли је баш све оно нужно зашто ви новац трошите. Већ је, вала, и нама дошла душа под грло, више се овако не може, па пукло куд пукло. Већ ако се ми нисмо нагладовали и намрзли нико и не ће. Нашу децу вуку у солдате сваке године. Е лепо. Пуштајте нас сад, честита господо, да видимо ко су њине старешине и да ли заслужују да им ми дајемо нашу деду. Да видимо зашто сте поделили народ на измећаре и господу; па измећари, тосмо увек ми, а господа, то сте увек ви. Наше дете ако и научи књигу, никад не може добити мало елужбице; свуда ви понамештате ваше својте, рођаке и пријатеље, а за нашу деду нема места. Но ми зато баш и немаримо. Ми смо поштени људи, живимо од својих десет ноката, па би за нас била руга и срамота, да наша деца постану лопови кад оду у чиновнике. Но тек само напомињемо вам како ви криво судите. Још да нам кажете, чесита господо, какву вајду ми имамо што ви нашу децу узимате у солдате, те их тамо по толико година мучите, а да нешто дође да се закрајини, опет би сељаци били све и сва, а ваша стајаћа војска не би вредила ништа, Све то, честита господо, ви не смете да кажете за што радите, јер кад би то чуо сав народ, ви се не би наносили главе.

„Господа су се, видите ли, уздала у војску, зато нису хтели да се скупљају с нама на разговор. На нашем састанку 10. јула устаде један од наших, име му је Сије, те рече: „Ми смо се владали мирно и