Istorija srpskih železnica : 1850-1918

395

Главног Ђенералштаба (Саобраћајног Одсека Оперативног оделења), а одмах по завршавању концетрације војске, железничка мрежа сходно подели земље на бојишни и позадњи део и сама је дељења на две зоне, па је целокупном службом на бојишној зони управљала нарочито формирана Војно-железничка Инспекција Саобраћајног оделења Врховне Команде, а на позадњем делу ратишта железничка служба је стајала и даље у рукама Железничке Дирекције, с том само разликом, што је при истој постојао један представник војске под именом делегат Министра Војног, а са задатком да спроводи извршење војних преноса на мрежи позадних дела ратишта и да одржава везу са Војно-железничком Инспекцијом Врховне Команде по свима питањима, која се односе на искоришћавање железница за ратне сврхе.

„Војно-жељезничка Инспекција делила се на 4 одсека: Општи, који се бавио питањима извршења војних преноса, личним питањима и осталим канцеларијским пословима; затим Саобраћајни одсек, који је руководио саобраћајном службом, Машински за машинску службу и најзад одсек Одржавања који је вршио све послове одржавања жељезница на војишној зони. Снабдевање жељезница материјалним потребама, без обзира на то да ли су на војишном или позадњем делу ратишта, спадало је у надлежност жељезничке Дирекције.

„Жељезничко особље није било милитаризирано, али је оно на војишту, благодарећи стварној власти Врховне Команде, стајало у дисциплинском погледу под Војно-Жељезничком Инспекцијом Врховне Команде, док се особље запослено на позадној зони ратишта, није сматрало као запослено на војној дужности, те Жељезничка Дирекција није дозвољавала органима војне управе да га за кривице и грешке кажњава. Појамно је; да је због овога често долазило до трења између Дирекције и Врховне команде, односно Министарства Војног, а што та тражења ипак нису била од директне штете по извршење преноса војске и војнога материјала, има се благодарити у првом реду непрекидном старању Врховне Команде о железничкој мрежи целе земље, без обзира на постојећу поделу на војишни и позадњи део, а по том благодарећи још и самој увиђавности и патриотизму највећег дела жељезничког особља, које је чинило масу, и које је сматрало не само за дужност већ и за част, да својим напорним и преданим радом помогне акцију своје војске.

„За команданте жељезничких станица у току мобилизације и концентрације војске, како 1912 тако и 1914 год. употребљавани