Istorija srpskih železnica : 1850-1918

438

је сазвана конференција делегата трију влада у Пешти 1913 године и на тој конференцији се дошло до дефинитивног споразума.

По плану, који је био утврђен на тој конференцији, предвиђене су изградње потребних пруга у суми од 300—350 милиона круна, а радови би се имали извршити у времену од 5—6 година. Пеоспорна је ствар, да би извођење овога плана имало невероватног утицаја на учвршћивање војничке, политичке и економске ситуације Двојне монархије у Босни и Херцеговини. Исто тако је неминовно, да би она умела да извуче огромних користи из ове нове економске ситуације и тиме би брзо надокнадила материјалне и финансиске жртве, које је хтела да уложи у ова предузећа. Али велики европски рат од 1914 године спречио је Аустрију у извршењу овог великог плана.

У очи великог рата, Босанско-херцеговачке железнице располагале су са: 220 локомотива, 380 путничких вагона и 3500 вагона за робу. Сав овај возни парк био је састављен из кола савршено удобних и спремних да се помоћу њега извуче што већа корист у експлоатацији, мада и поред највеће тачности и угодности ипак се није могла постићи нека нарочита брзина у саобраћају услед великих успона, кривина и осталих незгода на прузи, а поред тога још и та околност што је пруга била само једно-колосечна.

Прве железнице у Хрватској, Славонији, Далмацији и Војводини

Из историје нам је познато, да су у дванајестом веку југословенске земље: Хрватска и Славонија изгубиле своју самосталност и да су потпале под власт Аустро-Угарске Монархије. Словенија такође потпаде под аустријску власт а исто тако и Војводина под Маџарском. За време војне против Русије и Пруске, Наполеон је основао 1807 тодине Илирију; а после његовог пада, Бечки конгрес 1815 године потчини све југословенске земље под скиптар Цара Аустро-Угарске.

Према оваквом стању ствари, неоспорно је, да су сеи железнице, у овим земљама, развијале, у 19 веку, потпуно према политичким аспирацијама и економским интересима Двојне Монархије, и то подвојено у свакој провинцији, према локалним интересима монархије, без обзира на општи заједнички интерес свих југословенских земаља. Напослетку, развијање железничке мреже у овим југословенским провинцијама, зависило је увек од разних стратегијских и политичких разлога.