Iz nove srpske istorije

СРПСКИ ПОКРЕТ 757

тражио је да се и Срби урачунају у примирје, ма да у његовим инструкцијама није било речи о Србима. После много напора, француски изасланик учини те обе стране пристану на један одвојени члан (атисје: збрагте), по коме се Турци обавезују, да не учине накакав непријатељски акт у околини Видина и Фетислама, где су се Срби сјединили с Русима (11 августа 1807 год.). Српски Савет, извештен о овакоме примирју, јако се забрине. Турци су се већ почели скупљати да ударе на Ћуорију, и Миленко Стојковић повуче се чак у Пореч. Из Ниша пак била је стигла још већа сила на Мораву.

У октобру месецу кнез Прозоровски (који је дошао место преминулог Михелсона) протестује, по одобрењу цара Александра и на представку Српског Савета, код великог везира против овог одвојеног члана примирја, који не гарантује потпуну безбедност Срба. „Хуманитет мога премилостивог суверена и интерес који он има за овај народ исте вере као и ми, захтевају да га не изложимо новим несрећама“. Себастијани, коме је у истоме смислу писао кнез Прозоровски, саветовао је овоме да при“ стане на поимирје такво какво је утврђено у Слобозији, Односно Срба султан се преко њега, ебастијанија, обавезује према Русији да неће учинити никакав непријатељски акт према њима. Султан ће то исто изјавити Толстоју (рускоме посланику на фравцуском двору), преко свога посланика у Паризу, и сматра да се не слаже са његовом чашћу и да је испод његовог достојанства да прави још један: уговор у коме ће бити речи о његовим побуњеним. поданицима. У своме одговору велики везир је живо протестовао против овог мешања рускога двора у српске ствари. Прозоровски пошље ову ствар у Петроград, и Русија се реши да се задовољи горњом изјавом султановом,

Српски устаници, тражећи моћну заштиту да би: изашли из тешке ситугције у коју су се вевољно бацили, обратили су се на Аустрију и Русију, две силе, које су највише имале претенсија да реше тур