Izgnanici : albanska odiseja

ИЗГНАНИЦИ

61

0, био сам жељан чути речи жучне, Помамне и страшне, к'о бујица хучне. Ту тајну ћутања, не могох да решим. Ал' се брзо тргох, рекох: душу грешим, Одмор дође позно, искушење касно. Глад је пировала. Све ми поста јасно: Глад уморне сруши, чим су могли сести, Хлеб им пружи кад га нису могли јести.

Паува.

Друш Пушник :

(Остави сећање, у мозак ме туче,

Сваки гроб ме себи на починак вуче,

Чуј последњу песму, са последње струне: Тешко оном који без замене труне !

Пушник :

Ти си мекшег срца, ја сам воље јаче. Јунакова мајка, знаш, највише плаче.

Повуку се да се одморе.

ТУ. ПОЈАВА.

Већа група војника у живом разговору, (из друге појгве).

њима су и неколико варошана п избеглица.

Други Војник :-

Гле, од пусте славе какво цвеће ниче!

Друш Сељак:

(Сад се сећам оца, тога мудрог чиче. Целог века оно, што га силно пекло, Причао је свима, Много је протекло Од турскога рата, а ипак је стари Запамтио, живо, најситније ствари.

Са