Izgnanici : albanska odiseja
ИЗГНАНИЦИ
61
0, био сам жељан чути речи жучне, Помамне и страшне, к'о бујица хучне. Ту тајну ћутања, не могох да решим. Ал' се брзо тргох, рекох: душу грешим, Одмор дође позно, искушење касно. Глад је пировала. Све ми поста јасно: Глад уморне сруши, чим су могли сести, Хлеб им пружи кад га нису могли јести.
Паува.
Друш Пушник :
(Остави сећање, у мозак ме туче,
Сваки гроб ме себи на починак вуче,
Чуј последњу песму, са последње струне: Тешко оном који без замене труне !
Пушник :
Ти си мекшег срца, ја сам воље јаче. Јунакова мајка, знаш, највише плаче.
Повуку се да се одморе.
ТУ. ПОЈАВА.
Већа група војника у живом разговору, (из друге појгве).
њима су и неколико варошана п избеглица.
Други Војник :-
Гле, од пусте славе какво цвеће ниче!
Друш Сељак:
(Сад се сећам оца, тога мудрог чиче. Целог века оно, што га силно пекло, Причао је свима, Много је протекло Од турскога рата, а ипак је стари Запамтио, живо, најситније ствари.
Са