Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 91

одељењу заробљених Турака, Војно позна и Реџепа, који је у султановој војсци постао паша. Из захвалности за све што је Анђелији учинио, поклони му кивот и врати у логор турски. Али у једноме сукобу буде и он заробљен, и пред очима, опсађених, на самим бедемима, Турци га ударе на ужасне муке п уморе. „Тако је Војно Радић крв за род пролио“. Анђелија, чувши како је он свршио, из очајања хоће себи живот да одузме, али јој Реџеп даје савет да пре но што умре освети се једном старом ненријатељу који је сада у логору, а то је Осман-Паши Фазлековићу. И она му отиде под шатори прободе га ножем: Реџеп, да је Турци не би убили, сам је својом руком убија. Турци су одбијени од Јегра, али су чули како је Реџеп Ислам служио, послали му свилени гајтан и под шатором удавили.

Ето чега свега има у тој ултра-романтичној причи, која се толико допадала у своје доба и под којом су толика срца треперела! Данас, када скоро цео свет трезвено гледа на ствари, и када се зна цена сваке речи, за свакога је јасна вредност те наивне и детињасте приче, у којој има толико крви, толико пресвлачења и случајних сусрета, толико романтичних доживљаја, где су Срби тако анђеоски светли и лавовски јуначни, а Турци паклено црни, где је сва наивност, једностраност, невештина и угрејана машта примитивних приповедача. То је била, прича коју је једно велико дете писало за велику децу која су седела за тезгама: и столовима за писања и тражила оно што сами нису били, јаке, нове и непознате емоције у слави, у диму од барута, у проливеној крви, у хероизму без мере и без краја.