Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 93

као у каквој панорами. Цариград са својим баштама п сарајом, манастир са својим лакомим калуђерима, планина са својим хајдуцима, опсада Београда у којој се крст и полумесец сукобљавају ; нешто живо, лако и течно. Прими ли човек на веру све те очевидне басне које му писац, са озбиљним лицем и детињским уверењем прича као истините ствари, приповетка се даје читати, као народна прича, о немуштом језику или Галанове о Али-Баби или Аладину. Само, да човек потпуно ужива у овом производу разгрејане маште једнога младога човека из шездесетих година, требало би да има ону свежину и наивност који су имали српски читаоци пре четрдесет година.

У опште узев, историјски романи и приповетке представљају мањи и слабији део рада Јакова Игњатовића. У томе правцу он је радио одмах у почетку своје књижевне кариере; изузетак чине ЕКраљевска снаха и Дели-Банић, писани осамдесетих година, пред саму смрт. У историјској приповетци и роману он је имао два манира, различита, чак и супротна. Један је суво причање народне прошлости, хроничарско излагање бојева, владалачких женидаба и уговора, мртво, безиразно, студено, без икакве локалне боје, чак и са сумњивом историјском тачношћу, и једино што још даје извесну илузију живота то-су дисгресије и тривиалности једнога писца који је доцније постао славан описујући кујне, касарне и „Фрајмузике“. Нешто су му боље романтичнопатриотске приповетке, где је историјски елеменат сведен на мању меру и игра споредну улогу, и где је и више маха и више места дато инвенцији, стваралачкој машти пишчевој. Те приповетке одликује страсна и неуздржана мржња на Турке. Још као