Jakov Ignjatović : književna studija

94 ЈОВАН. СКЕРЛИЋ

дете, како сам прича, после читања Светислава ти Милеве пи Боја на Косову, осетио се као „занешен непријатељ Турцима“. „Држао сам тврдо, да сам се ја ондје десио, Бајазит не би Светиславу отео Милеву. Више пута сам у љутини доњака у мађарским картама који представљаше Турчина, тако влоставио, да сам му чиодом очи, врат и трбух избо“ “|. И у својим приповеткама, које је писао у зрелпје доба, Игњатовић није ништа друго радио до злоставио Турке, на гомиле их слагао, са земље их чистио. Те приповетке су тако претерано романтичне, толико се тамо спекулише са случајем, тим спаситељем рђавих писаца, и лаковерношћу добродушнога читаоца, да је нама данас тешко помирити се са њима, а још мање уживати у њима. Оне су писане у једно сасвим друго доба, које је нама тешко разумети. Њихове очигледне мане сматране су онда као врлине, и то је баш било оно што се допадало оном свету који се облачио у душанке п плакао слушајући народне песме. Алп данас, када се на те ствари гледа са извесном трезвеношћу, јасно је да његове историјске приповетке пи романи имају врло слабе књижевне вредности, да се по њима прави суд о писцу не да правилно изрицати, и дап непосредношћу, и искреношћу, и истинитошћу далеко заостају иза његових романа из савременога живота. Прави Јаков Игњатовић, онај који ће преживети ефемерне успехе и остати у историји српске књижевности, ту се само налази и ту га само ваља. тражити.

1 јела, 1, стр. 248. „Три српска списатеља“.