Jakov Ignjatović : književna studija

100 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

краћене хаљине са малим струком, жуте рукавице и певале У мјесту пријатном, тихој пустињи, у доба када се играо „тајч,“ „калуп,“ „минет,“ „јастучићи,“ када су еснафи владали и млађи поштовали старијега, а стари „почтенородни господари“ носили наџаке и сребрне мамузе. Он ово доба није волео, зато што је видео како се српски народ у "њему помео, устукнуо и почео губити. И он је био наумио дати слику тога критичнога прелаза, слику која није ни ружичаста ни ласкава по Србе.

Ево како изгледа српско друштво у то доба. Воли се да се ужива, да се живи као „бубрег у лоју,“ како они то вулгарно кажу: богати људи прави лукуловске ручкове, а „велике куће“ утркују се која ће бацити више новаца на гошћења. Мала, буржоазија не диже се по двадесет и четири часа од стола. Не ради се ништа, но се једе готовина, у гозбама, у раскоши, у картама, у утркивању ко ће луђе трошити новац. Богате куће на тај начин нестају за педесет година. Младићи се не жене, и ако се доцније у годинама ожене, то узимају болесне девојке са великим миразима. Раса се стално дегенерише. Сујета, смешна и луда буржоаска сујета, одлика је свију тих људи. Цео свет хоће да игра улогу вишега но што је, да се покаже, да отиде за степен горе на друштвеним степеницама. „Паорима“ је идеал да постану „грци“ пали да ма на који лак начин дођу до пара. Куварице се зову „виртшафтерке“, а трговачке жене св жале што се по тоалетама не могу разликовати више од „штумадли“. У занатлијским кућама жене неће више да се зову мајсторице и носе шешире од боја које дрече, опанчарске кћери неће да играју