Jakov Ignjatović : književna studija

102 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

рати; но треба. се чувати. Ако је високоучена и високовоспитана, нек донесе млого новаца, то јест кажем за мене.“ — Напослетку: „не дати, да се први дан женидбе алатура интабулира. У овом случају најбоље је, кад муж нема шта да се на њега интабулира. Јер ако се интабулира, муж ће морати жени сваког њеног имендана лепо гратулирати, да му се у чему год воља испуни, а онда жена носи капут, а муж визитлу.“

Пребацивало се Игњатовићу што је, цртајући ово натруло друштво коме је био идеал: поткожити се, па онда живети као бубрег у лоју, износио само врло обичне, врло свакодневне људе, што у целоме његовом делу нема виших и чистијих типова. „Роман је историја људи који не би имали историје“ рекао је Алфонс Доде, и Игњатовић ће у целом свом делу цртати то просечно, вулгарно човечанство, безначајно као јединка, а изразито као целина. Он ће дати свега три више мање развијенија човека, и то само онда када хоће себе идеално да оцрта, у Бранку у Милану Наранџићу, у Милану у Појети и адвокату, нарочито у Верковићу у Увелом Листку Иначе, он је редовно и са симпатијама цртао мале п обичне људе. Он ће бити повлашћени сликар завидљиве, сујетне и свирепе мале буржоазије на селу п паланци, сеоских судија, натароша и грка; поднапштих калуђера, берберских калфи, лопова по ритовима, цигана под шаторима, упаора«“ на вашарима и крчмама, „херберга“ где се понедеоником састају мамурне калфе кројачке, берберске, столарске; он ће сликати сензале и „вухерере“; хусарска врбовања ; ђачке пијанке; пургарске болове; „Фрајмузике“ где кипи живот куварице, собарица, „хауз-