Jakov Ignjatović : književna studija

108 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

само један мекушац, женска душа у мушком телу, како нема ни воље, ни енергије, ни одважностп, како не сме да загази даље но да љуби прамен њене косе и у женским друштвима плачевним гласом прича о својој несрећној љубави, — Лујза се удаје за другога.

И Шамика наставља своју бескрајну и трагично-комичну одисеју вечитог младожење. Он лети од једнога места у друго, са пургерског бала на. нобл-бал, од салона до салона, блуди као Вечити Јуда, преврће очима и пева о љубави као какав закаснели трубадур, и тако дочекује тридесет пет година, прве седе власи, када треба рећи збогом младости. Стари Софра за то време је умро, жалостан што му се син Шамика не ожени, што му је други син Пера пошао рђавим путем, обијајући чекмеџета, тргујући са крађеним коњима, допадајући чак и „решта“, што му се кћи Катипа жива закопала, остав из несрећне љубави уседелица, слеђена, са мртвом душом, усамљена као калуђерица. И код Шамике долази један наступ одлучности и јаке воље: хоће да се ожени, неком младом и болесном девојком, коју смрт свакога часа чека, која је због неког официра попила витриол. Њена породица не да му да учини ту лудост, која необично подсећа на предмет Платонског брака од Жила Леметра, и она на скоро умире, озарена при самрти зрацима љубави, или бар илузијама љубави, а он остаје да жали за њом, са великим речима, са великим гестовима, као прави плачевни немачки љубавник из те сентименталне епохе.

Његов бесциљан живот старога момка и вечитог младожење продужује се са једном тужном мо-