Jakov Ignjatović : književna studija

116 ЈОВАН СКЕРЛИЋ,

еснафске уредбе гласи: „Како из ружице леп мирис исходи, тако из сваког калфе доброћудност да, један другоме у свакој нужди добровољно и братски јави се како у содружеству здравија и веселости, тако и у свакој скорби и печали, а највише у тешкој болезни, на сваку ноћ по две калфе код болесног стајати, ради утјешнога разговора и послужења различита, а дањом по један, и тако чинећи један другом љубав братску и вољу божију хоће исполнити“. Али каквих и колико глупих и деспотских ограничења: ново-произведени мајстор мора се одмах оженити; калфа који је био слуга не може постати мајстором, исто тако ако је ванбрачни син, или ако су му родитељи били учинили какав злочин; мајстор губи мајсторско право, ако му жена учини прељубу ; сматра се за нечасног онај који је пса или мачку убио, мрцине се дотакао, или јој кожу одерао; »да се сматра за нечасна онај који је с џелатом, вашкодерцом беседио, путовао, пио, или при погребу његовом био“. Та еснафска тираније ишла је до бесмислица и прелазила је сваку меру, тако да, се 1818 године морала и државна власт умешати и спречити „злоупотребленија, која су код неких еснафа у обичају била, а и сад упорно против повторителних всевисочајших урежденија бивати обичествују, како то јесу“

Тај живот волео је Игњатовић, и за њиме је жалио. Још пре романа, он је изложио своје идеје о занатлијском сталежу, и у једном политичком чланку) дао основну идеју и нацрт свога романа; »Био је ту ред, било је дисциплине; морал је био

1) Недељни Лист, бр. 15, 1879.