Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ ЈЕ

у поштовању, у том је морала цела цејска корпорација над појединцима бдити, а поједини једно друго контролисати. И могао је човек у то добау том смислу међу калфама и мајсторима на класичне мајсторе наићи. Прљава пега на. појединима није се трпида, јер се држала за пегу целе корпорације. Омладина занатлијска није се бавила са дарвинизмом, који цокрај своје научне важности лако заврне, — са радом, непрекидним радом. Није се бавила материјалистичним доктринама, које узимају човека само по свом хемичном саставу, без обзира на његову душевну половину; ал бракови су били чисти, част обитељи нетакнута. Верозаконско осећање било је дубоко у срцу ужљебљено. Људи су били богобојажљиви — декоји би рекао и биготи, ал су били справедљиви, скромни, и реч ушвиндл“ није се налазила у цеховском језику, као нека пробитачна, чињеница у обрту и конкуренцији.“

У Старим и новим мајсторима, он ће развити ту борбу између два занатлијска нараштаја, два начина живота и погледа на свет, све своје консервативне симпатије за „старим добрим добом“ цехова и патријархалне стеге, и дубоко неразумевање новога света, и сав свој бакалски морал.

Старе мајсторе представљају Дамјан Остругић, ћурчија, и нарочито, Марко Терзић, кројач, у неколико и Љубомир Угледић, такође кројач. То су радни људи, малих потреба и апетита, штедљиви, са вечитима тужбаљкама на рђаве године, и који се са најбољих вашара враћају жалећи се како се више не да живети. Они кукају без престанка, са старим добрим временом, када је сваки ишао у цркву не само недељом но и на вечерње, и када се није да-