Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 119

би га сами створити, јер када бога нема, нема ни поштења, ни правде, они би међу собом чинили што ни скотови не чине, своје рођено би искорењивали“. Они су консерватици у погледу на свет, и у начину живота, и у раду, и у породици, и у вери, пу политици, у свему. Они деле идеје Јакова Игњатовића, и кроз њихова уста говори збуњени социолог Нашега Доба, теоритичар реакционарства и клерикализма: „Ми се мучимо и постимо, ал кад имамо дајемо од сувишка нешто и сиротињи, а, ви немате, а тако не можете ни имати, па хоћете свет да окренете и да развалинама покријете оно, што је од заманда као добро постојало. Од како је света, тако је то било па и сада, нити се може свет преко колена преломити. Ви сте сметењаци, којима би требало пустити крви испод језика“.

И док стари мајстори уживају све моралне п интелектуалне симпатије Јакова Игњатовића, млади мајстори пролазе да не може бити горе. Они не воле рад: место да засуку рукаве и легну на посао, они радије славе „блаумонтаге“, патроне свих кројача и бербера, јуре по јевтеним баловима за Марикама, Розикама, Јулишкама и Фаникама из подземних спратова богатих кућа.. У „хербергу“, прљавој и масној крчми, крај коњског гулаша и устајалог пива, причају о својим балским успесима и тучама, са војницима. Њихов прототип то је стари Сепл Вајнбергер — изразито име! — »емеритарни декан међу свима шнајдерским момцима“, алкохоличар, пропалица, који бедно свршава у болници. У роману тај тип представљају Милан, син Марка Терзића, и његов нераздвојни друг Кузман Кувик, обоје младе кројачке калфе. Ради бољег изучавања, заната, они