Jakov Ignjatović : književna studija

190 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

су отишли у Пешту, и ту их је велика варош отровала. Тамо се кваре по баловима где долазе слушкиње, собарице, куварице, „хаузмајсторке«“ из богатих кућа, и по занатлијским зборовима, где су социјалистички беседници хтели да усреће свет неврелим теоријама Ласала и — „дДелића“.

У Пешти на једном таквом измешаном балу упознали су се са двема младим девојкама, собарицама у богатим кућама, постали њихови љубазници, и када су се морали враћати кућама, поведу и њих, и на послетку се венчају. Поред тога, они су учинили још један страшан грех: почели су да носе увелике клопоше — социјалистичке шешире«“. На те злосрећне шешире окомио се и писац и сви стари мајстори. „ја тај гад не бих нигда метао на главу“ вели један ; удротарски шешир“ додаје други; »са обода им се може јести печење“, додаје трећи представник дућанскога, духа. И онда низ напада на ова два несрећна младића, који су се усудили да буду другојачи од својих оцева: то су уштенад«“ која хоће више да знаду од старијих и не поштују бога и божје угоднике; „развратна младеж“. вели поп - Стеван, „чесјењешег консисторијма присјадетељ“, који за добар ручак и добар бакшиш хоће и да обиђе строгост закона и црквених канона.

Сви су млади мајстори, без изузетка, такви. Такав је и Ханс Ганајзер, некадашњи калфа кројачки, затим говорник на социјалистичким зборовима и перовођа радничке задруге, најзад гостионичар. Пошто је пропао због теревенки, он је отпочео мрзети на цео свет: „имућни су му људи убијце пред очима. Они су криви што он нема ништа. Имање богаташко ваља поделити на равне делове,