Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 121

да сви имају све а не само богаташи, што отимљу залогај од сиротиње“. Тај Катон промукао је вичући на раскош, а сам проводи време у пићу, у јелу, картању, куглању, све што има даје на „гуске и ћуране, смуђеве, шаране«“ („сваки је по две киле!ј« »Ганајзер је могао бити многом социјалисти узор умерености. Сутра дан би се обично тужио, кзко сиротиња не може да живи од богаташа, јер је сав новац у њиховим рукама“.

И како су сви ти млади радили тако су и прошли. Пошто су „од два слепца направили четири“, оптерећени децом, у рђавим годинама, ненавикнути на рад, ред и штедњу, стану пропадати. Милан се пропије, и по биртијама, уз тамбураше и весела друштва, упропасти све наследство, и најзад падне дотле да туче жену, да га избацују мртва, пијана из кафана, и на крају умире од алкохоличног деџтфит, гтетепв ; Кувик, такође кажњен што је хтео да живи другим животом а не као стари, умире у сиротињи и од јектике. Ханс Ганајзер и Сепл Вајнбергер умиру заједно у болници, остављени, и презрени. Игњатовић је тако нашао начина да утамани све социјалисте у свом роману, и у томе је био боље среће но Бизмарк са својим изузетним законима и руска влада са вешањима и прогонствима у Сибир.

То није био тако тежак посао. Било са сопственога убеђења, било по наговору свога референта у Матици, он је употребио сву црну боју да што одвратнијим наслика представнике нових идеја. Није требало много духа и вештине да се социјализам представи као идиотска теорија гладница и нерадника, социјалисти као блесани и изелице који једу шаране, јуре по баловима и куну друштвену