Jakov Ignjatović : književna studija

122 ЈОВАН СКЕРЛИЋ — „ (се.

неправду, — када се стварност гужва, истина згази, и подметне се противницима што им на сну није МОГЛО падати. ЈСамо Игњатовић је могао да наиђе на социјалисте који куну Фабрике само он је могао са свима рентјерима и бакалима поновити како социјалисти хоће „на равне делове“ да »деле 6огаташка имања“, како „сви људи треба да буду равни, ни један бољи од другог“. Лако је нападати једну теорију, када се њеним присталицама даје овакав говор: „Бог је натура, па је ту хемија, сав свет је као некп квасац, и све то уједно зове се натура, а та се окреће као на машини“. Тај начин сузбијања једне доктрине подсећа на онога доминаканца из ХУШ века који је побијао Филовофију Жан-ака Русоа: на предикаоницу је био метнуо своју капицу, њу представио као славног Филозота, женевског, дискутовао са њом, убедио је толико да спрота капица ни речи није могла рећи, и најзад триумфално узвикнуо: „Ти ћутиш, бедниче !« Само, тај особити начин доказивања савршено ништа не значи. На тај начин дало би се далеко грђих ствари рећи о Игњатовићевом плаћеном мађаронству и клерикализму, букварачкој и каФанској социологији. Такве романе могао би по пет на годину да Фабрикује ма, какав новинарски сарадник, и то је до сада најлакши начин оцрнити политичке противнике. Али све то не иде у књижевност.

То је ствар теорије, ту може бити пи спора, све зависи од полазне тачке. Али Игњатовић је отишао и корак даље: не само да је доказао да је су погледи младих и луди и убптачни, он је даоси нешто позитивно, изнео нову, дубоку пи врло ориганалну ксолуцију друштвенога питања. „Који су