Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 1923

данас срећни, који несрећни кројачиг“ такав је био предмет овога романа, који се пначе првобитно звао Срегни и несретни кројачи. Несрећни су се већ показали и скупо платили своје грехове, а срећни су они који су »„плели котац како тиим отаце, ишли утапканим стазама, поштовали традицију: чим калфа постане цушнајдер, жени се мајсторицом удовицом, улази у пуну кућу и радњу, и чека да стара умре, па да узме младу. Ова ће остати млада удовица, и удаће се за, новога, цушнајдера, а тако до страшнога суда! Тако је Марко Терзић узео Сару мајстор Аћимову, Љубомир Угледић његову удовицу Перку, стари Шницер Мару. Тако је и Милутин, брат Миланов, чак у Москви, оженио се старом удовицом, неком богатом ћурчиницом. Па и две жртве спасавају се тим чудотворним леком: Јулишка полази за неког богатог кројача удовца, а Маришка опет за неког богатог кројача удовца, и госпођица Хермина такође полази за некога старог и богатог Фабриканта, који, и ако то писац не каже, морао је такође бити некада уцушнајдер“ и оженити се старом мајсторицом „Срећни су Угледић и Шницер. Први пут су удовице узели. Несрећни су Милан, Кузман, Ханс Јанајвер и Сепл Вајндергер. Они су и опет прерано, на игранкама женили се и оженили.“

Као што се види, Игњатовић је експеримен-, талним путем дошао дојтирениозногји врло про-

е

питке

стог решења друштвеног питања: не носити клопоше, не женити се младим и лепим девојкама које млад човек може да воли; вребати богате бабе, че! кати да речене бабе умру и онда, као мајстори богал), хватати како осамнаестогодишње девојче. Занатима