Jakov Ignjatović : književna studija

2

198 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

јединствено личи на какав укоп, праћене вриском жена, писком деце, мрачним погледима људи који мукло ћуте или шкрипе зубима и стежу песницама; „Судац и Фишкал с очима се разговарају. Зољић најпре је стиснуо вилице, а кад види овце и коње, очи му се засветле као мачак миша кад види, срце му од радости плива. Лисовић растегао усне, очи му се смеше, па кад погледа на судца, а судац на њега, већ су проразговарали, већ један другом каже: ту има доста, неће нам нико више из ноктију исчупати. Писару очи од радости трепећу, а четник закрвавио очи на животиње, мислиш, живе ће их прогутати... Треба ко једаред да буде судац. Фишкал и пандур, па да може уживати сласти егзекуције. Као год што је касапин на крв научен, тако је све то научено на егзекуцију“. И када лопови из Силбаша и Парадућа седе у риту и говоре на чија ће стада оваца и ергеле коња, читалац се пита да ли ти ритски витезви нису мањи лупежи од оних који треба да их гоне, од свег оног врзиног кола, Фишкала, кајшара, натароша, судија, сеоских газда, четника и пандура“ Један од лопова, као какав разбојник Шилеров, вели: „Ако треба порције, ту паор највише плаћа, ако путеве правити, и ту терај паора, и ту паор издире, а грци своје

"синове митом искупе. Подај нотарошу, подај сол-

габирову, подај вицишпану, подај доктору, па ћеш сваког од солдатства ослободити“. И-та и многа друга места подсећају на Ратара Ђуре Јакшића.

И свршетак је исто тако црн: Залуђени Сава, умире отрован, Кресовић одлази на робију, Ђока Гровдић остаје свега са 900 Форината, и са тим бедним остатком од целог свог имања, које су адво-