Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 133

Босне, крмци се ране, пустаре су пупе' оваца и говеда.

Сада настаје доба искушења за малу Јелицу. Прво што јој се десило, то је да је остала без наследства. Од оца јој је било нешто остало новаца, и то је било депоновано у суду. Једна њена тетка, попадија Јелена, која је била бацила око на тај новац, нађе начина да се споразуме са судијом и и дигне тај новац. То је ишло преко судијине жене: „Знаш, жено, говорила је она попадији, нешто ћу ти казати. Тај новац нити је твој, нити сучев, то би ти с неба пало, ако хоћеш на поле, онда добро, ако не не, тако мој судац каже“. И тако се погоде: попадија подели наследство са. судијом, и да, би умирила савест, сврати у манастир који јој је био узпут, запали свећу пред иконом Светог Ђорђа, свога крсног имена, да очитати велику молитву, плати да, се одслужи служба, пољуби икону и метне дукат на тас! Све је било у своме реду !

Ујаку Шандору сада су дошли нови прохтеви. Мадама Серафина, поред осталих својих врлиза, још свежа, пала му је у очи. Он је' знао сву њену прошлост: да је из једне добре куће, да је као врло младу завео неки млади гроф, п да сада далеко од својих, сама зарађује свој хлеб. Поред свега тога, она је волела Јелицу као своје рођено дете, и Шандор се реши да је запроси. Џапгстакиници падне у дужност да, буде „проводаџика«“, али како њој није било у рачуну да у селу буде неког отменијег и паметнијег него што је она, свој је задатак тако добро извела да се цела ствар потпуно покварила. Али место Мадаме није остало празно: Шандорово срце заузе лепа Каја, Шокпца