Jakov Ignjatović : književna studija

134 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

из Бабине Греде, спевана и извикана у своме крају, заводљива у своме живописном шокачком оделу и свежини своје младости. Цело је село гледало када. је недељом у колу певала:

Цура Ката ватру ложи,

А чича се с њоме гложи,

Да му дуван сиче,

У мраку без свиће.

Шандору се допадне, и узме је из туђе службу у своју. Сада је обукла свилене „швапске хаљине“, постала „врајла“, од Каје Кајица, од слушкиње газдарица, која је све, рачунајући ту и господара, узела под своју команду. „Тако се Шандор променуо. Но ко ће проникнути у тајне срца“. Када је Јелица свршила свој двогодишњи течај

у „леру“ честите Мадаме, морала се са тешким срцем растати од своје лобре нове мајке и вратити се дома. Између две младе жене десио се неизбежни сукоб; Јелица гледа у Каји безочну и наметљиву служавку, а Каја неће ни за длаку да попусти од свога стеченога права. Сиромах Шандор нашао се између две ватре, и не зна на коју ће страну. Када се прва прилика указала, на први позив у госте, Јелица радо остави кућу и оде у госте тетки Јелени. Попадија је хтела да има кога код куће, а и да умири своју савест, и навали да млада девојка остане код ње. Јелици се није враћало дома, где је морала своју власт да дели са Кајом, није се дуго дала молити, и остане код тетке. Али другом приликом, када је отишла у госте у варош, другој једној рођаци, допадне јој се тамо и останв. Она је лепа, стасита, здрава, створена да се допадне. Ту, у „леру“ дувне Боневентуре учи се