Jakov Ignjatović : književna studija

136 · ЈОВАН СКЕРЛИЋ

који је по толиким крајевима и код великих лекара узалуд тражио лека, умре у туђини, и остави саму младу удовицу са болешљивим дететом. И стара, Јулијана, која је Јелицу толико волела, умре, и патнички живот почиње за младу удовицу. Није сасвим остала сама: ту јеи добри свекар, простосрдачан човек, тип „старога Србенде“, леп представник оног патриархалног „старог доброг доба“. Он нема довољно доброте за своју младу снаху, довољно миловања за своје унуче. И променио се: ново одело не свлачи са себе, у зимске вечери седи са Јелицом, крати јој дуге часове и милује је по једрим образима. Седамдесет му је година, нема више зуба, али се још добро држи и стара крв му се запалила, за младу и лепу снаху. Једне вечери, он јој предложи да спавају у једној соби, из обзира штедње, да се не би ватра на. два места ложила. Одбивен, побесни и реши се да се освети. И седамдесетогодишњи љубавник одржа

реч, и то још како!

Милош је имао блиског рођака и нараздвојног пријатеља Милана Чедомиљевића. Једнога дана, овај заведен дражима Јелице, изјави јој љубав. Она ту ствар исприча мужу, и овај то не прими сувише к срцу. Али Милан, из очајања, из неког ината и љутине, ожени се девојком коју није волео, и с којом, разуме се, није добро живео. Са, планом, | стари Мргодић га стане врло често призивати својој кући, стави му све на расположење. Јелица, се боји да се не компромитју, и буни се против тих честих долазака и интимности. „Нек говори свет шта хоће, вели јој старац одсечно, ти си паметна женска, ма и млада, не ћеш ни са свекром поред