Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 159

у тренутку када више није могла, када је изгубила и последњу наду на спас, Бог јој посла неочекиваног спаситеља, који, као Свети Ђорђе, убија, аждају зла, сатре злодеје, и спасе угрожену врлину. То је неки капетан у пенсији, човек од срца, који је познавао Јелицу као дете, када је као хусар долазио у госте њеном ујаку, и кога су дирнуле њене патње и њена храбост. И он је био страдао, познао људску неправду многа зла и искушења преко главе претурио, и решио се да јој помогне, да би видела да свако племенито осећање још није мртво у свету. Исто вече, када јој је он обећао своју потпору да дође до свога детета и права, стари грешник Петар Мргодић умре. Јелица убрзо добије парницу, одрођена Јуцика, врати се напаћеној матери, и после толико бура, и њој засија сунце спокојства и среће. „Патници је прије растао пелен, а сад јој цвета, бршљан«. Мане овога романа нису мале, и лако падају у очи. Он није ништа друго до доста ладно, суво, невешто и брзо причање људских ругоба, развучено до претераности. Има нелогичности и безавлености које буне или које су смешне, и изгледају чудне код једнога човека који је толико писао и који је требао имати, ако ништа друго, а оно бар занатско искуство. Јелица, за коју је писац хтео да задобије све читаочеве симпатије, да је представи као неку врсту Свете Геновеве, није ни тако чиста, не тако симпатична, ни тако беспрекорна. Према мањима од себе, нарочито у првом делу, она има исто толико опорости и злобе колико до-

цније други према њој; она никада никога није

волела, и има нечега студеног у њеној лепоти