Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОНИЋ 141

даљих последица. Да се писац није овде осповно огрешио о логичност и природност, целога романа не би било, и због тога цео роман изгледа усиљен и подигнут на лажној основи.

Затим, решење целога заплета: онај пенсионовани капетан, о коме ни помена нема раније, и који као с неба, довучен за уши, долази да спасе ситуацију и заврши роман! И истога дана када он. узима Јеличину ствар у своје руке, стари Мргодић. умире и цео се посао упрошћава! Нашто тај леп свршетак, очевидно силом унет, на штету и истине, само да се задовоље сентименталне читатељке, које хоће пошто по то да се роман добро сврши, свадбом оних који се воле, победом добродетељи и кажњавањем порока./Жалити је много што Игњатовић, који је у овом роману бацио на страну многе и многе конвенционалногти, овде није могао да остане слободан, и жртвовао првобитно схватање целога дела и логичност догађаја изопаченом укусу једне површне и лицемерски добродетељне публикел — И није само то! Ко да верује у онај невероватан начин на који су Татијана и Мицика одвраћале малу Јуцику од матере; По њиној наредби учитељ је изоставио из десет заповести господњи: Поштуј оца својега и матер своју да ти благо буде и да дуго поживиш на земљи! Како је паланачка скорпија, бачварка Татпјана, за коју би се једва дало претпоставити да је и писмена, у ствари добро позната, са класичним производима књижевности. »Јуцика, није блага, Офелија, прича Игњатовић, она је Гонерила у Шекспировој драми. За то је Татијана, и не води у позориште кад играју Шекспиров комад „Краљ Лир«“«!