Jakov Ignjatović : književna studija

149 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Поред свих тих и других мана, које нису мале и које штрче, поред тога што је књига гломазна, и тешка за читање, Патница је једно од најснажнијих и најпопуларнијих дела Јакова Игњатовића. То је дело његове књижевне зрелости, сума његових опсервација, синтеза свију његових друштвених романа, последња реч и човека и писца. Митсто 20655, узвикивао је он победоносно српској читалачкој публици, диодљат, ћађетиз поп Рарат зеа Котат. То је црна и импресивна слика распадање српског друштва у Јужној Угарској, једнога света. осуђеног на, пропаст, кога гризе себичност, жеља за уживањима и грамзивост за новцем, где је ијавни и породични морал спао на најнижи ступањ и где зло триумФује у свој наказности својој. Патница је израђена као натуралистички роман, и стварност је у њој изнета онаква каква. је, без лажног стида и-прећуткавања, без обзира да ли ће се истина допасти „лепим душама«“ и занатским и вербалним „идејалистама“. Као целина, као општа слика и утисак, овај роман је, поред свих мана, ипак дело од вредности и иде у нај јаче ствари које је Јаков Игњатовић написао у својој дугој књижевној кариери.

Али ипак, он није добро прошао са тим последњим својим романом, на који је толике наде полагао и у који је толико веровао. Навикнут да без по муке односи награде у Матици Српској, и Увелим Листком и никаквим Старим и новим мајсторима, он је поднео и Патницу. Роман буде дат на, оцену Г. Г. Павлу Марковићу- Адамову и Милану Андрићу. Суд ових естетичара српоких био је престрог, неправедан и нетачан.) Нарочито је Г. Мар-

1), Летопис Матице Српске, књ. 146. 1886. „Извод из записника књижевног одбора и одељења 1885. године.“