Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 143

ковић том приликом дао ни мало добру сведопџбу. о вредности својих уметничких схватања и идеала, показао сав онај ружичасти и сентиметални идеализам који се доцније излио у његовим сеоским приповеткама, или боље рећи идилама. Он је том приликом говорио у име „захтева естетике“, разуме се своје естетике, и „сувремених начела“, којих је он био позвани тумач. Пошто је са разлогом поменуо да симпатична Јелица и сама није без прекора, да је Милан лутка, без воље и карактера, да у роману има и сувише смрти, тако да би се могао назвати ујектичави или труо свет“, он је себи ставио ово питање „зашто патница пати 2“, тврдио да роман није никакво удруштвено питање«, но само угнусне и грозне слике“, одвратна. борба „користољубља против користољубља“. Он није видео да цео роман није ништа, друго до одбрана за неодговорност грешника, за попустљивост према гресима, слабих створова људских. Њега буне те „гнусне и грозне слике», где је, са малим изузетком, цео свет неваљалад. »Бар да је зачињено каквим хумором или сатиром, да исмева и шиба те окореле грешнике. Бар да икога постигне заслужена казна или од бога или од људи или од закона! Нигде ведрог неба, нигде вориног осмејка, све сама душевна пустош, све сам јектичав задах и друштвена трулеж«“. Ах! дајте приповетке Милорада Шапчанина и песме Јована, Грчића - Миленка, амо сентименталне романе, драге пансионаткињама и уседелицама, пуне „зориног осмејка“ и „ведрога, неба“, енглеске моралне романе и Француске мелодраме из прве романтичне епохе,

где се порок казни а врлина лаворовим венцмм крунише !