Jakov Ignjatović : književna studija

144 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Други критичар био је Милан Андрић, кога српска књижевност није забележила, и због кога, се Игњатовић горко тужио што „капетан“ мора да полаже ислит пред „капларом“, да писац неколико безначајних и заборављених прича суди најплоднијег и најпознатијег романсјера српског. И тај ес-' тетичар трудио се да не застане из својим сентименталним и спиритуалистичним другом. И он се жалио што у роману „нема никакве узвишене мисли нема идејала“, као да романи треба да буду писани у правцу морализаторских, педагошких и богословских писаца, чија је главна особина што јединствено могу да буду досадни п што их нико не може да чита. Шта више, критичар је тражио да писац, кад већ није сусрео идеалне личности, измисли их: „У томе баш лежи највећа снага песникова, ал овде писцу није испало за руком“. И према, овим особитим оценама, према тим „омладинским“ идејама, које су укочиле целу српску књижевност у Војводини, довеле је до данашње жалосне неплодности, Патница је била одбивена !

Остала, српска књижевна критика замерала је за сличне ствари Један од писаца онога доба, Милош Пејиновић, писао је у Отаџбини"), поводом Патнице: уНама се чини, да се нећемо огрешити ако речемо, да до данас нико није код нас толико успео у писању романа, у лепоти композиције, психолошкој студији и облику радова, колико Јаков Игњатовић, иначе општепознати Јаша.... Он не сматра овај свет као по све зао и покварен. Он у њему види мешавину доброг и злога, и има наде да оно

1), Књ. ХЛХ, 1888, стр. 442—458, 682—685. ке. ХХ., стр. 145—147.