Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ПГЊАТОВИЋ 149

Февароши Лапок доносио га је 18368 у преводу Д. Петеа. Светозар Марковић, тако строг у својим књижевним судовима, стављао је на страну Милана Нараџића мимо сва остала прозна дела српске књижевности крајем шездесетих година. Тај роман је и данас остао најпознатије дело Јакова Игњатовића, и Српска Књижевна, Задруга, да би приказала писца, издала је то дело.

Роман се састоји из два дела, који стоје у доста лабавој вези. Први део, то је приповетка Милана Наранџића како се мучио док је пробио лед, дочепао се богате и времените „Милостиве“, и на тај начин постао богат. Тај дво опомиње на доживљаје Жила Блаза. Други део је махом опис »абентераја“ Наранџићевих, који јури од места до места за, љубавним доживљајима и гошћењима, и повест како се племенити Бранко оженио једном недостојном девојком. Тај део опомиње на Гогољеве Мртве Душе, са Миланом Наранџићем у место Чичикова, и сеоским грцима, натарошима и судијама место помјешчика и паланачких чиновника руских.

Милан Наранџић је из „долње пургерске класе“, отац му је био кројач, оскудан човек, у чијој се кући једва хватао крај са крајем. Мајка је само кришом смела каву да пије, и Милан је носио потковане чизме и плундре од грубога сукна. То је био вазда, гладан и појешан деран, кога ни највећи чанак са резанцима са сиром није могао честито заситити. И он св из ранија почео довијати да се засити и дође до које крајцаре: у школи, између часова, легао је да му богати другови ударе по десетак палица за пола кифле; код куће добијао је каткада по који грошић од своје секе Јуле и ње-

= 4 5 а | 5