Jakov Ignjatović : književna studija

| : =

150 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

них „гавалера“. Када му је отац умро, у кући је било више уста но залогаја хлеба, и он мораде да сам потражи начина како ће живети. Отиде у Пешту, код једног богатог господина, по мало зеленаша, да. послужује у кући и пде у школу. Гибак као што је био, нашао је пута да се додвори куварици Резики, која се сама назпвала „виртшафтерком«“, а Милан је звао умилостпва госпођа“, што се добро плађало резанцима и другим кујнским благодстима. Средствима која нису била особито морална, довијајући се на све могуће начине, он је полако почео да прибира крајцару по крајцару, грошић по грошић, Форинту по Форонту, и када је скуцкао пет форинти шајна, отпочео је трговину: даје новац на зајам својим друговима, који залажу код њега перорезе, дугмета, старе прснике и панталоне, улази у добра познанства са „вухерерима“, сензалима, старударпма. Практичан човек избио је, п тако је дошао до седме латинске школе, провлачећи се из разреда у разред, водећи пријатан и сит живот. Већ је почео носити квекер, беле панталоне и лаковане ципелг, и улазити у љубавне историје. Али п љубав му је практична: „Реза је била глава целе куће, а ја као вице-газда. Каква разлика између сада и пре шест година! Онда са сепетком за госпођом Милостивом, Резом, а сада комотно на канапету пружен, чекам да ми се донесе црна кафа после ручка, па тек пред вече са Резом испод руке

у шетњу“. Као и свему што је земаљском, и тој У лепој идили дошао је крај: једнога јутра, када је Господин видео Милана п Резу где се враћају са бала, показао је обома врата. Али човек као што је Наранџић не даје се победити: он одмах стаје