Jakov Ignjatović : književna studija

152 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

врати се у Пешту. За све то време њега не оставља, његов сателит Милан, Санчо Панса овог новог Дон Кихота. Како се на њих већ заборавило, они понова ступе у ђачки живот, и на неким правним академијама у унутрашњости Бранко положи испите и за себе и за Наранџића, и тако најзад постану јурати. Милан отпочне живети од игре на билијару, а Бранко удари у парнице са тутором и покуша, без успеха, да уђе у адвокатски посао.

Игњатовић непрестано прича своју историју Бранковим доживљајима, и њему даје и своје идеје и своја осећања. Бранко не може да буде адвокат, јер воли правду и човечност, јер га људска страдања боле као његова рођена, јер му егзекуције изгледају свирепе и мрске. Он жуди за једним широким, пуним, интенсивним животом; плашљиво животарење које води одвратно му је, обични људи су му туђи, он се осећа од боље и благородније, више врсте. Милан гледа да се добро ожени, ман старом а богатом, да се добро поткожи и живи укао бубрег у лоју“.

Срећан случај пх је обојицу намерио на једну богату, времениту госпу, која није мрзела младе људе. Бранко јој се допадне, и она му постане покровитељка, и он је одевен, сит, пун пара, „као плеве“, добро награђеч за своје љубавне услуге. Када ов добро наплатио, када му се стара досадила и када се заљубио у младу и лепу девојку, он свој мајдан преда на експлоатисање свом сабрату Милану. „Милостива му је дала урлауб“. Наранџић се сада упне из све снаге да улови ту драгоцену зверку. Од Милана претвори сеу Емила, јер је то отменије; почне носити жуто одело и жуте рука-