Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 158

вице, као прави „денди“, постане љубазан и сладак као мед, развије све своје способности за завођење старих жена, које су се тако лепо показале са Бабиком и Резиком, и започне методичну опсаду Милостиве. Шта је за то време променио одела, „фатермердера«“ и рукавица! Он јој је писао облигадије, »густирао« по радњама, набављао за кућу, прекраћивао јој време, био јој десна рука у свему. И за годину дана те искрене и одане службе, Јаков не доби Ревеку!

Друге године учини један корак у напред : доби право да се зове укузен«“ Милостиве, пошто је уверио да му отац није „пургермајстер“ и да је од „велике Фамилије“, што је у осталом и његово отмено понашање показивало. Али како су се ти полу-успеси могли отегнути годинама, и како се више није дало чекати, Наранџић се реши на одсудан корак; један његов друг увуче се у кућу своје покровитељке ту одигра, улогу лопова који је хтво да је покраде, те Милан спасе живот, част и имање Милостиве. Из захвалности према спасиоцу, из страха да јој грабљива, породица одиста не дође главе, она се најзад реши да. пође за Милана, преписавти му све своје имање по својој смрти. „Е видите, ја се тако лепо ожени! Имам сад и земаља и куће и новаца доста. У спомен да се тешко мора човек борити, док до чега дође, држим слугу, који таку исту либерију мора, као што сам ја носио«. А Бранко, преварен од жене коју је волео, осуђен на несрећу зато што је од финије грађе, лута по свету, тражећи у путовањима лека, својој душевној бољци.

Тај први део романа завршен је речима Наранџићевим: „Жао ми је Бранка. Акоо њему што чујем, преповедићу вам“. И он је одиста »„препо-