Jakov Ignjatović : književna studija

-

ЈАКОВ ПГЊАТОВИЋ 159:

ћемо се видети“. Али Игњатовић то обећање никада нпје пспунно; увидео је п сам да је Милан Наранџић још у другом делу престао бити занимљив. Само, као епизодна личност, појавиће се још у Васи Рештекту, где се вели: „Велики је ђаво тај Наранџић“, п где има да одвуче у лудницу пропалог Стеву Огљана. |

У ова два упоредна типа, Бранку и Милану, писац је хтео да у овоме авантуристичком роману, оцрта пдеалиста и практична човека, два схватања, живота, две врсте људи. Алп, овде му се десила, једна чудна ствар. Наранџић је неоспорно нижи човек, врло лабава морала и нимало пробирач у начпнима како да се што пре обогати. Треба св сетити и целе његове младости, п Бабџка и Резпка, и па који се начин отресао њих. „Рекнем Бабики да пдем кући да извадим крштено писмо, па да се вратим пи њу узмем. Она се на то склонп. То псто кажем п Рези, и она се на то склони. Свака ми је дала на пут по сто Форпната«“. Његов успех жалосно је сведочанство по друштво у коме живимо, где не побеђују најбољи п најспособнијп, но они који су најбезобзпрнији у избору средстава и који су образ бацили под ноге. Он је варалица и лупеж, али ппсац ппак има слабости према њему, он говори о њему „без мржње, без презпрања, па шта више и ругања, управо говори о њему са симпатпјом која је тек најблажим подсмевањима вачињена, говори Од прилике онако како говоримо обично о једном човеку кога не уважавамо, али га опет марипмо; ва кога увиђамо да је прилично обетењак, али кога, опет за то не сматрамо ни за неваљала ни за не-