Jakov Ignjatović : književna studija

156 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

поштена<“'). Нема спора, Игњатовић је волео ове нескруполовне борце у животу, који се знају провући кров најгушће шибље и опет изићи на прави пут. И то није оно зашта би му се дало пребацити: он свога Милана Наранџића није истицао као углед, и његова, дела нису писана да се младеж морализује. Погрешка је што је Бранко Орлић, онај сераФим који је залутао на земљу, оно оличеље идеала и племенитости, који треба да служи као узор, у основу своме не само једно слабо и јадно биће, но у појединим случајевима не стоји много над својим красним сабратом Миланом Наранџићем. У Бранку је Игњатовић цртао себе, опаква какав се замишљао, и окитио се свима врлинама традиционалних симпатичних јунака. Али, преносећи свој живот у роман, он је Бранку дао једну врло недостојну улогу, начинио га оним што је и сам био: плаћеним љубавником једне постарије жене. Бранко је могао имати слабости за жене у годинама: оне каткада имају меланхоличну лепоту октобарских дана, п у љубав уносе и своје велико искуство и осећање да су дани љубавних радости на измаку. Али оно што буни, нарочито код јунака који оличава идеал, то је што се даје плаћати за те услуге, што је у ствари издржаван човек. Али Игњатовића то није бунило, п он је у своме јунаку упорно гледао заточника и мученика Идеала ! Оно што се допадало савременицима у Милану Наранџићу, п што му је сачувало глас једног од најбољих српских романа, то је његов чисто реале-

1) Слободан Јовановић, оцена. о Милану Наранџићу, Зора, бр, У. 1901., стр. 185.