Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ 159

стички карактер, шаренило, занимљивост, наизменично веселих и вараличких подвига Миланових и уздаха и ламентација Бранкових. Два идола Богобоја Атанацковаћа имала су нечега реалистичног само у основној мисли и у појединим сценама, у ствари то је већим делом сентиментално-романтично дело. Игњатовићев Милан Наранџић је захваћен из свакодневног, сировог живота. Сем Бранка, у њему су обични људи, са свим прозаични, које човек сваки дан сусреће; оне идиле по кујнама, онај ђачки живот, сва она више мање чиста љубавна „шмајлховања“ и провођења, све је то одисало дахом најобичнијега живота. Језик којим ти јунаци говоре јесте улични, провинцијални језик, искварен, измешан, истински језик српског грађанског сталежа. у Угарској. И поред невештина у извођењу, извесних вулгарности, монотоније и усиљености, Милан Наранџић се допао својом новином, оригиналношћу гредмета и извођења, неком свежином и дахом живота, чега није било у осталим производима српске књижевности у то доба. Њиме се један нов књпжеван род био јавио, и Јаков Игњатовић, писац Вечитог Младожење и Трџпен спасен, био је нашао свој пут.

Тип Милана Наранџића допадао му се, и он га није лако упуштао. 1869 изишлаје у Даници слика из живота „Љуба Чекмеџић.') Јунак, Љуба Чекмеџић, друго је издање Милана Наранџића, само под другим именом. То је млад своски трговчић, који је нашао да га момачки живот скупо стаје, да му је потребно новаца да одужи дугове и прошири гвожђарску радњу, и зато се решио на женидбу. Он је пошао

') Дјела Јакова Игњатовићо, књ. 1, „Једна женидба.“