Jakov Ignjatović : književna studija

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ [65

са намером да ту отпочне лекарску праксу. Њих двоје остану сами у соби: говоре о Милану и Верони, сећају се гроба Ромеа и Јулије, и после неколико дубоких уздаха и крупних суза, Глађеновић, онај исти препредени Глађеновић, затражи њену руку. Родитељи не оклевају да даду свој благослов, и венчање се изврши, овога пута без новог Милевиног бежања у Италију. На свадбу, као на какву смотру, стичу се све личности из првога дела романа; и лаћман Предић, искључен из војске и ожењен бабицом Шпицедерком; и Салика која се удала за неког богатог млинара; и сви некадашњи берберски другови Ђокини. Макса, тронут као што приличи у једном таквом часу, брише сузне очи: „Ово мије у животу најрадоснији дан, само да ми је још Гавру видети“. Чим је то рекао, наступа, оваква сцена:

„Тишина, страни долазе. Троје старијег доба, један младић.)

Први странац (У руци цилиндер, подужи капут, приступа Максим) Јестел ви домаћин, госп. Макса, Свилокосић 2

Макса. — Јесам.

Странац. — Ја сам Коста Панић, родом из Руме, долазим из Америке, из Њујорка, где сам трговац, познајете ме ваљда још од Лоштајнера.

Макса. |Одушевљено грли га) о мој Коста, шта, дочека још и тебе да видим.

Други странац.— Ја сам Миша Стокић, родом Ирижанин, долазим из Филаделфије, онде имам са кожом трговину. Сад долазимо да видимо наш завичај, па ћемо опет натраг.