Jakov Ignjatović : književna studija

|

166 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Трећи странац. — Ја сам Пера Рафајловић, родом из Баје, ту сам био кречар, сад долазим из Калифорније, сада онде злато копам.

Четврти странац. — Ја сам доктор Гавра Свилокосић, оператор у Њујорку, дошао сам моју родбину да посетим.

Макса. — Шта, ти мој син Гавра, доктор, ох боже данас би лако умро, ох сине. (Грли га иљуби га). Фема. Ју срце моје. (Љуби га. — Пауза.)

Милева — (притрчи љуби га.) Слатки брате мој.

Глабеновић. Слатки Гавро, шогору мој. (Љубе се подуже.)

Тишина“.

После свега тога, свечано измирење, и доктор Ђока Глађеновић држи беседу у којој се хвали да је бријачицом »извојевао и љубав и рану“. „Видио сам доста света, познавао људе и народе, ал бадава. не нађо нигди бистром берберину пара. Ако је Адам био први човек у почетку света, у садашњем свету први човек је берберин“. И онда сви колико их има, отпевају:

„Бербери су први људи То је стара ствар, То не може свако бити, За то треба дар“.

Адам берберин је само један рђав извод из романа, управо диалогован роман, из кога је испало оно што је нај јаче и најзанимљивије, а то су описи средина и нарави. Као комад он је необично рђав, једна од најгорих ствари нашега позоришта. Забележено је да је овај комад представљала, дружина, Фотије Иличића у Славонији, и то са успехом, а дружина Суботићева давала га је у Сремским Карлов-