Jakov Ignjatović : književna studija

172: ЈОВАН СКЕРЛИЋ

" ника регименте. Васа, „од необичног калибра солдат“, рођен за војника, убојица, коцкар, на брзо постане „вахтмајстор“, и на путу је да постане официр. Али зла судбина његова хтела је да, за уритмајстора“ добије неког насртљивог и осветљивог Пољака, који га омрзне и почне му врат крхати. Један сукоб што су имали сврши се тиме што официр буде изударан, и како ни једном ни другом није било у интересу да се ствар рашчује, на томе и остане. Али због друге једне туче, Васа буде ражалован и премештен у другу регименту, где је он, стари хусар, доскорашњи подофицир, морао млађима од себе коње да тимари. Аница га непрестано као сенка прати, и са својим уштеђеним новцем отвори крчму у месту где је он био. Једна туча са неким пијаним капларом, који је насрнуо на Аницу, заврши се сасвим рђаво: великим месарским ножем Васа прободе каплара и убије га. Опет нових дванаест година робије, опет дуги и чамотни дани између четири зида где се живот сарањује, опет верност добре Анице која га ни за тренутак не напушта.

Планула је 1848, стара Аустрија запалила се, све се ускомешало и дигло руке ка слободи. „Нико се не миче за тужну рају нит Србија, нит посестрима Банија, а Мује комотно тутунишу, »„алах ид алах, ђаури нек се међу собом кољу !«< · Васа се гуши у тамници, на слами, међу „јашкребима«“ „чуство слободе“ пробудило се у њему, и он неће више да робује. Са грдним мукама, претестерисавши окове, он се докопа слободе и побуњене Пеште. „Дође и Аница. Када је опет види као слободан човек, сузе рони од радости: није шала толико у.