Jakov Ignjatović : književna studija

174 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

да је он одбегли робијаш, и по трећи пут пошљу га да робује, да одслужи свој рок. То га је скрхало; он поче да чами, вене, и најзад, сећајући се бурног живота свога, са оковима на ногама, умре од туберкулозе. Поред њега, на последњем часу, била, је његов једини пријатељ и верни друг, она дивна Аница. Њој је била последња његова реч: „ Аницеј“ њој оданој и честитој, која, је била зрак сунца у тами и олуји његова живота, блага сенка која га је до гроба пратила.

Тај убојица, убица и робијаш, на крају крајева, ипак изгледа симпатичан, и читалац, пошто је савнао за његову повест, мора да повиче са онима који сује слушали: „Мога Кег!... Бе аферим, то је делија !< Писац се заложио за њега, његова, зла дела представља као последицу сувише бујне крви, или недовољног васпитања. „Да је отац био мало мекши, а мати мало строжија, боље би било.“ Не бацајте се каменом на њега! „Обично који су у младости прошли кроз буран разноврстан живот, кад им после посао врло добро иде, забораве своју прошлост и строго критикују и осуђује оне, који то исто раде што су они у младости чинили“. Све зло долази од његове плаховите, необуздане природе. Он има душу једног ритера из доба када је владало песничко право, то је кондотиер из дана када су мале талијанске републике међу собом клале, ландскнехт из времена Тридесетогодишњега, Рата. Са таквим темпераментом не пролази сву доба параграфа, жандарма и препрека сваке врсте. Он је требао бити рођен у дане када је песница, владала п мишица пресуђивала, у доба Феодалне анархија и барона разбојника, у великим ратовима