Jakov Ignjatović : književna studija

182 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

ђује да буде ни сувише добар ни сувише рђав, данас су двојпном више од интереса све те личности из ишчезлих доба, смеле, дрске, безочне, пуне крви и енергије, које поред свих својих великих

мана, изгледају симпатичне својим обиљем живота,

у овом нашем малокрвном и млитавом добу.

У добрим тренутцима својим када се није расплињавао и није имао мавију да предикује, Игњатовић је могао да да такве реалистичке описе дичности и средина, којима се, сем аљкавости у изради, нема. шта замерити, и који одиста миришу на живот. Тако када стари Сепл Вајнбергер, у Старим и новим мајсторима, полу-пијан, једног „блаумонтага“, у »„хербергу“, прича Милану и Кузману цео свој живот: „Ви млади камарати, ви сте били на музики. И ја сам тако радио као ви кад сам бпо млад. Имао сам швалерке доста, и био сам први танцер! Сад је све то прошло, сад само да је пива, пива! Кад сам ја био млад пурш, пио сам и вино код Ленкаја, а радио сам за Фиршт Колореда. Ту сам много трингелта добио, ту сам имао од Фиршта штумадлу за швалерку, па сам се оженио. И ви млади камарати женићете се тако као ја. А ја сад само пијем из дешперата. Сутра идем опет у веркштот... Дајте ми ви чашу пива. Бирташ ми не да више. Каже, дужан сам му много... Оженио сам се. После тога одем у Пемску, јер ја сам Дајч-Пем. Отишао сам у Лајтмерицу, па сам био шнајдер. Дошле те Фабрике, па нема посла! А сиромах човек нема новаца, да купи материје. Правим хаљине беамтерима, они остану дужни. Дође егзекуција, па мени све прода. Дођу деца — дође болест. Умре моја слатка жена, моја Рези, умре мени троје деце, а четврто