Jakov Ignjatović : književna studija

+

186 ЈОВАП СКЕРЛИЋ

уме, као каква стара уседелица, са комичном наивношћу да обиђе око извесних ствари, каткада је необично отворен и служи се врло сировим изразима. У Једном слепцу и Крви за род, он отворено говори о најнижим, противприродним страстима; у Патници, она Игуманова песма уз тамбуру и Кајина поскочица не находе се у великој српској народној Лири, коју су издали Браћа Поповићи у Новом Саду.

ГЛАВА ХУ. Морал његова, дела. Безморалност и морална неутралност. — Широки и човечни морал у „Патници“. — Неморалност не у личностима и

сценама но у предикама и симпатијама.

Натуралист је био и по одсуству човека у делу, по извесној безморалности и неузбудљивости у њему. Стендал је говорио да је роман „огледало које човек носп дуж пута“, то јест да роман треба да буде веран одблесак догађаја и лица онаквих какви су, заборављајући да је роман у исти махи рука која држи то огледало, и воља која њиме управља, и сјај зрака сунчевих који се на њему одбијају, да уметност није само ропски верна репродукција живота, но цео живот преломљен кроз призму једног уметничког темперемента. Јаков Игњатовић, по свој прилици несвесно, држао се естетике натуралистичке школе; мислио да је дужност једнога писца да црта живот онакав какав је, са потпуном неузбудљивошћу, са научном објективношћу једног хемичара или физиолога. И ако је веровао да ње-

гова дела имају извесну поучну тенденцију, да врше

ан